SEĆANJA I DRAGE USPOMENE NA NEKADAŠNJI BEOGRAD
Idući u centar grada, sedim u autobusu 31 i kroz prozor posmatram prolaznike, zgrade, automobile. A naš tridesetkec, najkraća veza do centra, ide, zuri i svaki crveni semafor pozdravi, zastane i propusti pešake. Na Terazijama, gledam užurbane vozače, koji na znak zelenog semafora, hitro kreću i odlaze raznim pravcima. Ne znam ni sama kako i zašto, odjednom mi se vratila slika našeg nekadašnjeg glavnog trga, kad još nije bilo semafora, sedamdeset i neke. Umesto njih na sredini, na uzdignutom postolju, stajao je, u blistavo beloj uniformi, saobraćajni milicionar, JOVAN BULJ. To je trebalo videti. Pokreti ruku, kao krila labuda, elegancija, ozbiljno držanje, a osmeh na licu. On je bio izuzetna atrakcija. Celog dana su ljudi stajali, posmatrali ga, tražili autogram. Svi su uživali, i publika, diveći se njegovoj simfoniji pokreta, uživao je i on sam, radeći svoj posao na neki lep i neobičan način.Toliko se pročuo, da je bio gost i engleske policije, pa je u centru Londona regulisao saobraćaj, uz velike pohvale i priznanja. Bio je znak i obeležje tadašnjeg vremena i tadašnjeg Beograda.
Takoreći u isto vreme, početkom osamdesetih godina, pojavio se još jedan čovek, novinar na novoosnovanom gradskom radiju, STUDIO B, ĐOKO VJEŠTICA. Vodio je u jutarnjim satima emisiju ”Beogradska razglednica”. Sva zbivanja u gradu, pre svega, komunalne prirode, muke i nedaće gradjana sa ležernom i često neodgovornom administracijom, probleme sa kvarovima, popravkama, sve je to on uspevao da pretrese i protrese u 90 minuta. Pozivao je i prozivao, od službenika do direktora raznih gradskih službi, tražio odgovor i obećanje kada će problem biti rešen. Krasila ga je objektivnost i upornost, da svakako obezbedi sagovornika sa druge strane telefona. Bio je glas običnog čoveka kome je želeo da pomogne i uspevao je u tome. Ali pre svega, pomagao je svom gradu, prisiljavajući odgovorne da rade svoj posao savesno i pošteno. Imao je malo prozukao glas, ali se daleko čuo i mnogo je učinio za svoje sugradjane.
Još jedan bard na istom radiju dominirao je gradom - čuveni DUŠKO RADOVIĆ. Pre Beogradske razglednice, uz zvuke prepoznatljive muzičke špice, koja je najavljivala kratku, ali ubojitu emisiju ”Dobro jutro Beograde”, kratko, jasno, duhovito, lepe za opažanja svakodnevnih situacija, u kojima su se svi mogli prepoznati. Sve što je govorio, nije bilo duže od jedne rečenice, ali vrcavo, sa neizmerno mnogo duha, topline i razumevanja. Bez zlobe, jetkosti i ruganja, sve posmatrano iz drugog ugla i drugim očima, na jedan duhovit, simpatičan i nadasve mudar način. Setivši se tih ljudi, koji su svako u svom delokrugu bili predani i odani svom gradu i njegovim žiteljima, setih se Duškove izreke: “BEOGRADJANI, BEOGRAD IMA SAMO VAS.”
februar 2014.
Mira Racić Mirčevski