О ЛИЧКОМ ГОВОРУ

Лични имају њима својствен начин говора. Како сами кажу они не „говоре“ већ “вичу“, говор им је гласан, реченице кратке, јасне и једноставне. Млади говоре темпераментније од старијих, у дијалозима се често надмећу што доведе и до сукоба саговорника. Старији људи говоре смиреније; кад о нечем приповедају пажљиво бирају речи. Чувају се јасног опредељења у споровима и често говоре у увијеној форми , користећи изразе „није да је“ или “није да није“ или пак „тако се говори“ и “тако се чује у народу“.

За Личане и личке обичаје карактеристичне су неке речи предмета и ствари које се и данас протежу у говору њихових потомака. У разговору са Личанима може се чути да је (навешћемо неке):

кашика - жлица,
виљушка - пињур,
тањир - пладањ,
шерпа - падела,
послужавник - кутлача,
стаклена чаша - кригла,
пека (сач) - црепња,
бибер - папар,
шећер - цукар,
хлеб - крух,
млеко - вареника,
квасац - герма,
јањци - брави,
стока - благо,
бронза - клепка,
сандук - шкриња,
дрвено буренце за воду- вучиј,
жарач - машица,
сито - решето, итд.
Код Личана
мајка је мати,
отац је ћаћа,
стриц је ћића Цртеж урађен мејкап крејонима
ујак је ујо,
дед је дједа,
баба је бака или мајчица.

Личани су користили стап за прављење путера, комињачу (дугачки штап) за отварање баxе на крову куће, вериге за кување хране, панту за сушење меса, рукатку (посуду) за кување пасуља, преклат за сушење дрва поред огњишта. Личко косиште је другачије од других јер има два рецеља (дршке), мотика је троугластог облика, дрвене виле за скупљање сена су са три парошка итд.