ДРАГИ РОЂАЦИ И ПРИЈАТЕЉИ!

Прошло је 11 година како нас је прво окупио Родослов фамилије Вуњак и годину дана од још свеобухватнијег повезивања око часописа Скамије.
И једно и друго нам буди сећања на радостан осећај живљења, постојања и припадности великој породици у огромном пространству овог света.

Prvi skup  Vunjaka. 2002.

Скамија оживљава и продужава стазу којом је полетан новинар Љубомир Вуњак још давне 1934. године кренуо желећи да окупи на једном месту младе, талентоване, уметничке душе жељне нових сазнања и доказивања.

Љуба је био мислилац који је тражио добро у свим стварима, био је учитељ сопствених врлина , да бисмо сабирајући их све понаособ добили врховну мудрост. Обдарене, баш том мудрошћу, његове кћерке Мирјана и Љиљана пре годину дана покрећу Скамију овај пут у савременом облику, величанственом у својој замисли и извођењу.
Многи рођаци су препознали значај Скамије за садашње и будуће генерације као вредност коју не смеју изгубити, заборавити нити поклонити, већ њоме размењивати своја искуства, успехе, награде, сећања на минуле догађаје, личке шале, догодовштине... Уласком на часопис за тренутак можемо да заборавимо на свакодневне бриге, проблеме и да се посветимо себи и својим коренима. А да није лако писати потврђује нам наш нобеловац Иво Андрић:
При писању- у срећним тренуцима, наравно!- речи се нижу саме од себе, везују се и одбијају, померају и премештају, или потпуно бришу, док се све не сложе у праву и једино могућу слику оног што човек жели да каже. Све изгледа као лака и аутоматска игра коју речи, по својој вољи и својој природи, саме по себи и само за себе играју. Међутим, није тако, није то никако јалова игра ћуди ни случаја. У речима, као у дрветима и биљкама и свему што је живо, кружи невидљив животни сок, и он је тај који их, као неко унутарње сунце, креће и окреће, даје им боју и облик, снагу и израз. А човек који пише он само пажљиво прати и мање или више вешто, мање или више срећно искоришћује појединости те несхватљиве и неухватљиве игре.

Тако речи живе, у ствари, двоструким животом: и саме за себе, као такве, и као изражајни знакови у склопу човекове мисли која тражи свој израз.
На крају могу да кажем да је дуг, трновит пут између личког прела, на ком су Јаков, Јован, Симо, Дане, Миле, Илија, Гајо, Станиша са једне стране и Скамије, са Мимицом, Љиљом, Татјаном, Слободанком, Мајом, Драганом Цветковићем са друге. А можда грешим. Јер живот је попут бљеска чији сјај обухвати неколико генерација, али свака иде под другим белегом и под другом звездом.

Суботица, 30.09.2013