Досељавањем у Гацку долину наши су преци правили куће плетаре облепљене блатом у дрвеној конструкцији. С обзиром да нису имали креча, најчешће су куће кречили са некаквом белом земљом. У почетку су то биле мале куће са две просторије. Временом су се куће проширивале доградњом соба у таванском делу. Кров куће је био покривен дрвеним дашчицама које су се звале шиндра, а на крову куће није било димњака. Кућа породице Вуњака носила је број 29, што значи да су највероватније били 29-ти по реду када су се насељавали у место Шкаре. У кућу се улазило са дворишне стране. Улазна врата су била са изражајно високим прагом, тако да су деца и старији чланови породице при улазу у кућу често запињали за праг. Прво се улазило у велику просторију која је имала на средини огњиште. За ову просторију се може рећи да је представљала дневни боравак и предворје из кога се улазило у другу просторију у кући. Просторија је имала земљани под, једним делом је поплочана камењем (код огњишта) са отвором (баxом) у горњем делу крова. Изнад огњишта су висиле вериге на којима је био прикачен котао за кување. Испод крова су се виделе гараве греде, док је на самом крову било више отвора са поклопцима. Баxе су служиле за ослобађање дима, који се дизао са огњишта. Од огњишта до поклопца на крову допирао је дрвени штап звани комињача, који је служио за подизање и спуштање поклопаца (баxа) на кући.

На огњишту се ложила ватра најчешће цепаницама, а у кругу око огњишта седели су и грејали се укућани. У време зимских дана ватра би горела и пуцкетала до касно у ноћ, при чему би укућани препричавали догађаје везане за протекли радни дан и присећали се прича преузетих од  предака. На огњишту се кувало вариво (лички купус, пасуљ - грах), и то у чувеним глиненим рукаткама. У котлићу изнад огњишта често се справљала палента (личка пура) од квалитетног кукурузног брашна самлевеног у сеоским воденицама. Хлеб се пекао на огњишту испод сача, односно пеке. Врућ хлеб извађен испод пеке представљао је праву посластицу за децу.
Греде (панте) испод крова служиле су за сушење меса и сланине. На кући су били мали прозори преко којих је улазила светлост у просторије куће. У дугим зимским ноћима исти би се затворили са спољним дрвеним страницама, како би се спречио улазак студени (хладноће) у кућу.

У просторији са огњиштем деца су имала свој посебан кутак са округлим столом и малим троношцима, те дрвеним или глиненим зделама из којих су јели личку паленту, пили врућу варенику или киселину (кисело млеко). Одрасли су за време јела седели за већим округлим столом и на троношцима, који су били постављени близу огњишта. У једном делу просторије била је смештена шкриња (сандук) у којој су држане резерве брашна, соли. шећера, уља и слично. Најнужнији алат држан је у посебној шкрињи, док су глинене посуде биле поређане на полици или малим висећим сандучићима, обично на левој страни зида куће. Уз целу дужину те стране у просторији била је постављена дрвена клупа (недалеко од огњишта), где су укућани могли након јела комотно седети и одмарати.
Одмах са десне стране велике просторије улазило се у другу просторију чији је под био издигнут у односу на огњиште. Плафон и под у соби био је од изглачаних јелових дасака украшених са јеловим гредама. У тој соби спавали су деда и баба (старешина породице) са најмлађим унучадима. Поред колевке соба је имала посебан кревет за домаћина и мање дрвене кревете за децу. У соби је био дугачки сто са клупама за породично славље, пријем родбине и кумова, тара за ткање одеће и шкриња у којој се чувала најважнија породична документација.
 Соба се грејала преко озидане пећи, која се ложила из просторије у којој је било смештено огњиште. На спољној површини зидане пећи били су узидани мали отвори (пећњаци) у којима се могао пећи кромпир, све док је пећ била врућа и грејала собу најстаријих чланова породице. Насупрот улазних врата постојала су и излазна врата,  како би се лакше проветравала највећа просторија у кући.
Старешина куће био је правичан према свим синовима, снахама и унучадима. По распореду старешине куће радило се од јутра до мрака, а деца су заједнички расла, тако да се још више учвршћивала родбинска веза између стричевића, као и поштовање према стрини, ћићи, оцу, мајци, деди, баби, браћи и сестрама. Често би се преко лета, дотичној фамилији на одређено време, прикључила и деца од ћерки које су одрасле у тој фамилији а удале се у неку другу фамилију. На овај начин учвршћивана је родбинска веза између сестрића и ујака, деде и бабе и ове унучади.
Временом су се проширивале породичне заједнице, те се тако и мењао изглед личке куће. Зидане су нове куће које су у приземљу служиле за смештај стоке (блага), а на спратном делу за становање чељади (чланова породичне заједнице). Временом је грађена пекарија поред куће која је служила за печење хлеба. Посебно је грађена и просторија за справљање млечних производа, као што су: лички сир шкрипавац, киселина и баса. Кукрузана је била испреплетена од прућа и служила је за смештај кукуруза, док су у чардаку обложеном  даскама биле смештне житарице намењене за исхрану породичне заједнице.

Приземље личких кућа новијег типа било је озидано каменим блоковима, док је спратни део био изграђен од тесане грађе и покривен дашчицама званим шимла. Имућније породичне заједнице тежиле су да свака породица има своју засебну кућу. Било је и случајева да су смештене две породице у једној кући, водећи при томе рачуна да се не увреди ни један син, а да се снахе међусобно слажу (уважавају). Без обзира на физичку одвојеност у кућама, обед (јело) се обављало заједнички за све чланове породичне заједнице. Исто тако старешина породице је издавао јасан распоред ко је за шта задужен у кући, а ко је задужен за обављање пољопривредних радова и чување стоке.
Имање је било ограђено испреплетеним прућем (плотом) како би се јасно омеђио грунт породичне заједнице. Свака кућа је имала свој сокак (пут) и свој шљивик у комбинацији са осталим воћем. У дворишту имања стајале су усађене стожине око којих се стављало осушено сено као резервна храна за стоку, за време хладних зимских дана. Преко лета се интензивно ишло у дрва (сечење шуме), како би се припремило довољно огрева за оштру и сурову зиму.
Сурова планинска клима натерала је Личане да граде чврсте и климатски отпорне куће. Сурови услови живота калили су физички Личане и изоштравали карактерне горштачке особине. Само на овај начин су се Личани могли супротставити суровој природи и преживети све животне голготе.