Sanjaru,
Pogledaj kako pahulje sumorno veju i odnose selo u miran san
Želeći da svojim razgrnutim velom donesu ti davni, mladalački dan
Da gustim oblacima dima povežu tvoje ognjište nekad i sad
Da ugledaš rodno selo, majku, oca
O taj divan gaj!

Sanjaru,
Da samo još jednom vidiš svoju Liku dok je sustiže sumrak blag
I devojačkog svica što ti je osvetljavao izrezbareni doljanski trag
Da za trenutak zagrmi pesma dečaka sa prela i uvežbani poklič oj
Da sretneš uzdrhtalu majčinu ruku i dogoreli fenjer u njoj.

I tu zimsku sliku dugo da nosiš u kraičku oka svog
Da te podseća na jedino za tebe mesto, na planeti svoj
Da prestaneš da izviruješ na put tražeći raznobojnih kristalaca sjaj
Jer ti želiš samo još jednom da ugledaš svoje rodno selo, majku, oca
O taj divan gaj!

                                                      
                                                Desanka Vunjak- nekad i sad

Pesmu posvećujem svojoj babi Desanki-Deji Vunjak, rođenoj 1927. godine u Doljanima, Otočac (Lika) od majke Ljubice i oca Marka Ognjenovića. Tamo je provela svoju mladost, školovala se, a dolaskom u Gornju Rogaticu 1946. godine udala se za mog dedu Milana Vunjaka.