TIŠINA ZA MOLITVU
Popa i deca
Svake nedelje, vraćajući se sa jutarnje službe u crkvi, jednom u selu Karađorđevo, a drugi put u Sokolcu, deda Pero Grubor je svraćao do naše kuće u Rogatici. Uvek svečano odeven, nasmejan sa onim njegovim “ja imam grubo prezime, ali sam fin čovek”, ušetao bi u našu svakodnevnicu.
Deda Milan bi prekidao započeti posao i, sedeći u hladovini omanje kruške u dvorištu, dva prijatelja su pričala o narodu, sveštenicima, zasejanim njivama, vremenu i poljskim radovima.
Prisećali bi se oni svog detinjstva, Like, ratova. Ponekad bi se u njihov razgovor umešala i baba Deja sa svojim uspomenama iz Doljana. I tako iz nedelje u nedelju. Stariji stanovnici u selu su umirali ali su pristizali novi – iz Bosne, iz Like, koji su pred „Olujom” spas potražili kod svojih rođaka i tu ostali.
Smenjivali su se i sveštenici koji su iz okolnih crkava posećivali naša domaćinstva pred svaku slavu, pa tako i za Sv. Jovana. Deda Pero ih je pratio, zalazio u kuće, najpre sa popom Milanom, a zatim i popovima Darkom i Milićem. Tih dana bi se Rogatičani posebno uskomešali - kojim putem će pop krenuti i kad će stići do njih. Kao da su svi hteli da miris tamjana zamiriše prvo iz njihovog doma.
Ali bilo je dana kad bi deda Pero sa sobom doneo harmoniku, zasvirao i zapevao o majci Lici i ličkim sokolovima. Pa bi i poneki bećarac razbio ustreptalu podnevnu tišinu:
Pada kiša i okolo praši
Deda Peru prate tamburaši!
Ni Milan, ni Pero nisu želeli da pričaju o umoru, o bolesti. Tražili su lek za dušu i obično u jesen između Velike i Male Gospojine primećivali da se njihove komšije u susednim selima koja su imala crkvu nekako više druže, imaju bolju letinu, voćnjaci su im bujniji, grad ih obilazi, a kiša baš njihove njive zaliva.
Zvono
Jedino je Rogatica nema. Onda bi počeli da planiraju gde bi mogli da je sagrade, kako treba da izgleda, ime kog sveca da nosi...
Sve to je slušao Milanov sin Nenad - crkvu treba napraviti, selo je siromašno, neće moći samo. Odlazeći često za Republiku Srpsku, video je usput mnogo crkvi, a jedna mu se posebno svidela.
I tako je sve počelo: temelji, osveštavanje, neumorni zidari, kupole, limari, dva krsta, dva zvona... Radovi su trajali 96 dana.
A onda prva liturgija oktobra 2010. Zvona, koja su pozivala narod, kao da su prigrlila celo selo i zauvek ga vezala za sagrađenu svetinju.
Od tad su prošle dve godine. Oba starca, i Milan i Pero, ispunjeni dobrotom i zahvalnošću, su sve češće poboljevala. Ni u crkvu nisu više išli, retko su se viđala. U njihovim životima je zavladala tišina, tišina za molitvu.
Pre nedelju dana smo sahranili deda Peru. Opelo su mu držala sva tri sveštenika – popovi Milan, Darko i Milić. Dok smo išli za njegovim kovčegom, uskom stazom obraslom visokim tujama, u samom vrhu četinara kao da je šumilo:
Pada kiša i okolo praši,
Deda Peru prate tamburaši!
Gornja Rogatica, 05. 02. 2013.