DIVNA SEĆANJA

Porodica Pilić

Prohladno februarsko jutro. Pogledah u kolevku pored sebe, a osmeh mi se razli po licu, kao svakog puta kad vidim svoju sreću, svog malog Vuka. Svojim malim, punim usnicama, napravio je oblik trešnje, sanja nešto lepo. Soba je neobično svetla, pogledah kroz prozor, a bele, kristalne pahulje mahnuše i utkaše se u beli pokrivač.

Obuze me neki drag osećaj, jer je sneg u Džordžiji prava retkost. Za trenutak moje misli preleteše okean i vratiše me u otadžbinu. Draga slika vojvodjanskog pejzaža oživi i ja se nadjoh u toploj kuhinji moje bake. Na stolu teglica njenog pekmeza od šljiva i flaša domaćeg kuvanog paradajza. Njene vešte ruke mese testo za kiflice, a sestra i ja pokušavamo da odgonetnemo tajnu te veštine. U dvorištu se čuje sitni lavež male Megi koja pozdravlja prolaznike. Beli plašt je prekrio oba dvorišta iza kojih se prostire bašta, a iza nje beskrajne oranice, čija je crnica sada ušuškana snegom u dubokom snu. Čeka proleće, ogromne, žute glave suncokreta pevaće odu suncu.

Graja dece iz obližnjih kuća podseti me na dane kada smo se i mi tako radovali snegu i svako svojim sankama žurio da iskoristi što veći deo dana na obližnjem brdu. Široki vojvodjanski sokaci bili bi išarani tragovima sanki, a svaku kuću čuvao je Sneško Belić. Ni ne sluteći, crtali smo najlepše novogodišnje čestitke.

Uzimam telefon u ruke i pozivam Gorana. Glasom punim neke neobične sreće kažem da se slažem da ovog leta idemo u Srbiju. Želim da svom malom čedu već sada utkam tu nit koja spaja i otima od zaborava vrednosti običaja, jezika i vere naših ljudi, ma gde se oni nalazili.

		Jovana Pilić