ОЈКАНИ
Личани радо певају личке шаљиве ојкане, лирске песме писанe у десетерцу и двостиху, a име су добили по префиксима „ој“, „јој“, „аој“, којим почиње први стих. Лички народ је са певањем ојкана отео од заборава разне згоде и незгоде из свог живота, обичаја и поднебља. Ојкани су се највише певали зими на путу до прела, док се у зимске дане преко падина Пљешевице, Велебита и Капеле пртио снег, затим на прелу, на црквеним прославама (зборовима), у време косидбе и жетве, а и уз ракијске котлове док се у позним јесењим данима пекла личка ракија од шљиве.
Лички ојкани не певају се соло (појединачно), већ групно; један певач започиње ојкан, да би остали певачи прихватили и пратили (или басирали) певача који је почео да пева. Личани често кажу да ојкан не може да пева онај који нема јако и продорно грло. Оjкан се пева или без пратње инструмената, или уз пратњу личке тамбурице – дангубице. Прича се да су Личани умели на прелу често тако снажно да запевају ојкан, да се од гласа гасила (трнула) лампа петролејка.
ШАЉИВИ ЛИЧКИ ОЈКАНИ