КЛИНЦИ ИЗ ЧУЧУК СТАНИНЕ УЛИЦЕ
Klinci
Тада смо били „клинци“ и проводили безбрижне дане са нашим другарима. Млађе генерације ће се наћи у чуду. Њима дајем додатно појашњење. Ми тада нисмо имали компјутере, игрице и остала достигнућа данашње технологије. Није било ни мобилних телефона! Наше слободно време смо проводили у, нама једино познатом „Fitness Center“-у, нашој улици, „Чучуку“.
Када се пролепша, сва млађарија је била на улици. Вечери уз игре, причу, шалу и дружење под старом липом (на углу Чучук-Станине и Жарка Зрењанина – како се тада звала Војвођанска) је био наш начин социјализације.
У тој уличици (дужине 100-ак метара „турске калдрме“, коју је крајем педесетих прекрио глатки асфалт) смо стицали прва искуства о фудбалу играјући на „мале голиће“, прескакали конопац, играли школице, између две ватре, а касније и бадмингтон.
Зграда у којој смо живели од рођења (моје две старије сестре и ја) је имала доста младежи. Ми на првом спрату, Паја и Драган на другом међуспрату, на другом спрату Дарко, старији од нас али увек насмејан. Дуца и Зоран са трећег међуспрата су били старији, али је Дуца учествовао у активностима својом креативношћу (нарочито у припремама локалних приредби за 1. мај, које су се одржавале у дворишту наше зграде где су извођачи били клинци, станари; приступ је био слободан за све), Љика и Мика и на трећем Буба (Зорица, Бубина сестра је била старија). На другом спрату су се чешће него уобичајено за зграду, мењали станари. Једно време је ту становао Тоша, а после су се доселили Медићи. Њих четворо деце: Бора, Јованка, Браца и Нена. Они су били старији.
У осталом делу улице су били: Ниџа, Јаша, Мирјаница, Бина, Дуле, Дада, Мита, Бранкица, Цоба, Драган, Бане, Соле, Снежана, Јелкица, Шуца, Мића, Града, Славиша, Радиша, а било је и „придружених“ оних што су из оближњих кућа свакодневно били у улици, као Рале, Рада, Јелица, Боба, Прћа...
Нисмо се само ми млађи дружили. И старији су били праве комшије. Најчешћи разлог масовном окупљању су били преноси спортских догађаја. Ми смо међу првима имали ТВ, па се за пренос утакмице окупљало преко двадесет душа. Како је кафа постала национални напитак, тада се, по мајчиној причи, трошило око 4кг кафе месечно, јер како можеш да не послужиш госте?
Преко дана је спорт био наша главна преокупација. Београдски саобраћај је у то доба био „прихватљив“, а није ни било паркираних аутомобила на улици. Прекидали смо када наиђе возило и настављали када прође (звучи невероватно, али је тако било).
Вечери су биле оно посебно. Када падне први мрак, Тоша, Драган, Паја и ја смо почињали наше „Та, та“ (нека врста каубоја и индијанаца). Пентрали се по крововима, капијама и где год смо видели прилику да „убијемо“ противника. Победници се крију и припремају заседу. Када нам досади, придруживали смо се групи испод липе (та липа је посечена пре пар година). Ту смо седели до некo доба и на сваки позив родитеља смо одговарали са „Ево, још само пет минута“ и тако бар пола сата.
Сећам се и „излета“. Када је чика Љуба Вуњак купио ауто, онда смо ми Мимица, Буба (моја сестра) и ја одлазили на „излет“, тј седали у ауто и замишљали путовање око бар пола света.
Било је и полупаних комшиских прозора, вике када се поподне, у доба одмора, распламса наша фудбалска страст, новчаника везаног на канапче и потуреног близу семенкаровог киоска (и грохотан смех када се наивни пролазник сагне да га дохвати, а „задужени“ га повуче ван домашаја)
Тек када сам покушао да запишем оне лепе тренутке из детињства, схватио сам да би ми требало много више времена и „хартије“ да све то забележим. Јесмо ми били срећна генерација, она којој је младост украшена општим бољитком, надом у „светлију будућност“ и обећавајућом свакидашњицом. Ја имам свoј „азил“, своје успомене, нежне и ведре као и године у којима су се одигравале.
 |
||
Бен Рацић |