Tragom pisama čitalaca…

FIŠEKLIJE
(Tetka Marina priča)

Moja tetka MARA UGARKOVIĆ, rođena 1920 g. u selu Komić /Udbina/Hrvatska, bila je u partizanskom odredu drugog bataljona "Ognjen Prica" čiji je vodnik bio DUŠAN VUNJAK. Ovaj bataljon kao i ostala tri ("Mića Radaković", "Stojan Matić", i x.x.), bili su deo 2-brigade (od ukupno 4 brigade koliko je brojio sastav 6. Proleterske divizije "Nikola Tesla"- komandant Đoka Jovanić). Komandant druge brigade bio je DRAGAN RAKIĆ (docnije i narodni heroj), a komandir drugog  bataljona je bio Dane Ugarković, brat od strica tetka Mare.

Danas (juna 2013 g.) tetka Mara ima 93 god., dobrog je zdravlja, vida i sluha, sa jasnim i čistim govorom i memorijom hronološkog izlaganja kada su u pitanju događaji iz njene daleke prošlosti.

Deo niže izložene priče iz 1943. god. vezan je za period oslobađanja naroda prisilno privedenog, zarobljenog i zaključanog u seoskoj pravoslavnoj (srpskoj) crkvi u selu Široka Kula  kod Gospića, koju su ustaše planirale da zapale u narednom danu zajedno sa narodom u crkvi. Po rečima tetka Mare, crkva (u funkciji zatvora za jednu noć, do likvidacije) je bila puna naroda, rodom iz srpskih sela iz okoline oko Gospića, među kojima je bilo mnogo i žena i dece.

Da da bi se sprečila svaka eventualna spoljna pomoć radi bekstva zarobljenih,  oko crkve bile su postavljene jake naoružane straže. Takođe od upada eventualnih oslobodioca, čuvalo se  sa vrha brda a iznad samog sela, iz prikrivenog većeg bunkera (mitraljeskog gnezda, ozidanog kamenom i džakovima sa peskom) gde je stalno dežurala naoružana posada od oko desetak uniformisanih ustaških stražara.     

Po obaveštajnom saznanju o namerama neprijatelja, i o rasporedu svih njihovih stražarskih mesta, štab 2.brigade pod komandom D. Rakića, je odmah pokrenuo jedinicu u pravcu Široke Kule, da bi u zonu periferije sela stigli kasno oko  ponoći a nakon xx časova marša. Tu noć u najvećoj tišini, dva bataljona su izvela nečujnu operaciju; prvo okruživanja sela po obroncima u dubini šume (u formaciji postavke: vojnik do vojnika na razmaku 10 m), a potom i uništenje opisanog mitraljeskog gnezda na vrhu brda. Ovo je izvedeno tihim puzećim prilazom od strane više omladinaca (tzv. bombaša dobrovoljaca), obučenih i odabranih za ovu namenu, koji su neopaženo uspeli da priđu i bombama unište svu posadu unutar bunkera. Ovim je bio ostvaren preduslov za napad na stražu oko crkve i oslobođenje sela i zatočenih stanovnika, što je potom uspešno i izvedeno.  

Događaj koji je vezan za tetka Maru i vodnika Vunjaka, desio se u vremenu naredbe za potpunom tišinom, u periodu nakon završetka rasporeda okruženja i iščekivanja da bombaši odrade svoj deo zadatka na uništenju navedenog bunkera.

Dakle u tom vremenu na mestu gde je tetka Mara stajala, prislonjena pored jednog visokog kamena, kako ona kaže više od jednog sata, u vremenu poodmaklom posle ponoći, primetila je da  je ispod njenih nogu, u šupljini ispod kamena bio u ležećem položaju skriven, zatečen situacijom, ustaški vojnik. Primetila ga je tek kada je na mesečini ugledala vrh nogu sa cipelama, koje su virile izvan skrivenog mesta u kojem je nečujno i prikriveno ležao. Zaprepaščenje koje je teka Mara doživela (tada devojka-partizanka od 23 godine), nije uticalo na iskazani bes u kojem mu je naredila sa uperenom i repetiranom puškom, sledeće;: "Izađi iz skrovišta, odloži pušku, odmakni se i ništa da nisi pokušao ili odmah pucam". Nemajući kud isti je sve poslušao, govoreći: "Nemoj me ubiti, imam porodicu i dvoje dece …". Danas tetka Mara kaže da joj je tada pao mrak na oči, jer su joj dan ranije ustaše ubili u selu a na pragu kuće njenu baku po majci, ali i jedno komšijsko dete od 5 godina koje se tu zateklo pored njene bake.

 Jedini razlog što nije pucala na zarobljenog ustašu, bila je naredba o potpunoj tišini zbog predstojeće akcije uništenja ustaškog bunkera,  što bilo jače od mržnje koju je osećala prema zarobljeniku. A ko je bio on? Tetka Mara kaže da je verovatno bio pripadnik posade bunkera, i da ga je u kretanju (ka ili od bunkera), zatekla situacija partizanskog okruženja, i nužnost skrivanja pod navedenim kamenom, a posebno zbog ustaške uniforme koju je nosio. Poziv koji je potom tetka Mara uputila, glasio je: "Seja zove vodnika da hitno dođe". Poruka je slata usmeno, dovoljno čujnim glasom (ali ne preglasnim), od borca do borca (na svakih 10 m) sve do štabnog mesta.       

Dakle, Dušan Vunjak je na poziv moje tetke Mare partizanke, prilikom preventivnog pretresa u džepu tog ustaše našao (umesto očekivane bombe) pune dve šake napljačkanih zlatnih ogrlica i narukvica. Pre nego što  odveo zarobljenika u štab jedinice, priča tetka Mara  da joj je Dušan ponudio da uzme za uspomenu jedan bilo koji nakit, što je ona odbila, i od svega  zatražila i od njega dobila samo nove kožne fišeklije za municiju, koje je imao taj ustaša na svojem pojasu. Dušan je potom svo zlato vratio u isti džep tom ustaši, i  odveo ga u štab na daljnje ispitivanje.

(Danas se može pretpostaviti da je  zlato najverovatnije oteto od svih onih koji su ili ubijani ili bili privedeni u navedenu crkvu).   

 Po uspešnom završetku svih akcija i oslobođenja sela i naroda u crkvi, a na prvoj smotri bataljona, kada je među ostalima i tetka Mari odavana počast, i kada je sa komandantom prolazila pored postrojenih boraca, doživela je da su joj svi borci klicali: "Neće Seja zlato već samo  fišeklije".

Tetka Mara kaže da posle ovoga događaja sa Dušanom Vunjakom  više nikad nije imala kontakt, ali zna da je sve vreme bio u njenoj jedinici, kako prilikom oslobađanja Beograda, tako i na Sremskom frontu, gde su oboje učestvovali, i sve do oslobađanja Zagreba, kada su se razišli.