N A D A

( Sudbine  i  ljudi)
Noć se najgušće sliva niz potoke koji se s mrakom rvu do sledećeg dana. Eno je otrovno ljubi gromadnu, osakaćenu pticu, senči nebeski svod u crno i najzad od silnog umora po svim predelima pada, krepeći umorne duše zaspalih, u kojima makar u snu, tinja i razrasta se izgubljena nada.
Osvrćem se budna, a kao da sanjam, čujem glasove, vidim predele i vremena kojih više nema, a ipak po mnogo čemu ovim današnjim slična, i u našim srcima duboko utisnuta… Brda i doline, kamen, potok…i onda brzo misle lete u ravnicu…sve je to moje, sve je to naše…
Iza detinjeg plača, naricanja i opela, jasno se vidi nekadašnji mir, rad, veličina i sjaj. Napred se mora. Samo tragovi bezbrojnih stopala ostaju u blatu, ali čudno ne oseća se miris straha više, dobili smo krila, dobili smo podstek, dobili smo snagu, možemo, hoćemo, imamo zbog koga i za koga. Strah su odneli vetrovi, preko potoka nemirnih, sa mrakom, il preko neke daleke reke. Ostaju uz divljenja svekolika i senke sa cvetovima u rukama, osmesi novih nada na poluotvorenim usnama, ozbiljna lica sa obrvama zarobljenim u grču. Na toj slici sve je opet tiho, mirno, kao brodovi u luci.
Sada samo sveće gore, vosak se topi, kap po kap i suza sustiže suzu. I čini mi se, tu je kraj, nema nema nikog da pruži ruku… Ali onda, odjednom, svetlost… večito prisutna nada, ohrabrenje koje dotiče iz pepela davno zapretanih vatri, jasnih sećanja. Snažnije se osećam kada sagledam brojna lica i naličja prošlosti. Znam, tu su nam snažni koreni i čvrsti oslonci. Postojali su veliki ljudi, naši preci, sada su to svetli grobovi, spomenici, vatre i putokazi… Nije im bilo lako. Nama je teško. Sa njima iza sebe lakše ćemo izneti teret svog vremena. Teško je čoveku, ljudima i narodima. Pa ipak za svakog, za sve postoji vera i nada, ona postoji i kad se čini da je nema. Ništa nije ni izgubljeno, ni isključeno, ništa nije nepovratno ni potpuno. Tako je bolje. Sudbina vekovima nije bila svima podjednako naklonjena, pa nije ni danas. Zato je svaka klica radosti tim dragocenija. Ipak, pamtimo i praštamo. Od rana na mapama naših duša sticali se u nama i ponos i bes, vez i stih, a u ratu, ep, freska i lik. Za život živote davali, pod jednom planinom se radjali, pod trećom umirali, gonjeni bez imena i pitanja. Sa istoka i severa jugu se priklanjali. U bolu na bol oguglali. Osudjeni na stradanje, jači bivali. I niko nikada neće hteti ni moći saznati zasto smo takvi…
Zivot je borba za život. Borimo se medju sobom i sa drugima. Borimo se za sebe i za one koji će doći posle nas. Oni će doći i ogrejati se na vatri naše neuništive čovečnosti i krenuti dalje, razumevajuci misao koja je bila znana ljudima iz davno prohujalih vekova  :
Zemlja nije ni moja ni tvoja.
Ona nam je data da se na njoj
sretnemo, upoznamo i rastanemo zauvek…..

Maja Vunjak